Nekadašnji giganti koji su u velikoj mjeri mogli da obezbijede potrebne količine energenata u doba krize, danas se polako gase.
Akumulirani gubici presudili su rafinerijama u Brodu i u Modriči. Danas opstaju na klimavim nogama, sa samnjenim obimom i rada i radnika. Slična sudbina desila se i Tvornici glinice u Zvorniku.
Izvlačenje kapitala, poslovanje sa gubitkom koje je dovelo do stečaja, neplaćanje poreza i doprinosa, otpuštanje radnika, sve ovo pošlo je za rukom Rafineriji nafte Brod, Rafineriji ulja Modriča i Tvornici glinice Zvornik.
Ovi, nekad giganti, danas gubitaši imaju akumulirane gubitke u iznosu od više stotina miliona maraka. Pa tako Rafinerija Brod ima gubitak 779 miliona, a Rafinerija u Modriči 107 miliona maraka. Zbog toga Centar za humanu politiku zatražio je ispitivanje krivične odgovornosti.
„Da nema gubitka ove bi Rafinerije imala aktivu milijardu i 370 miliona, imala bi, ali zbog gubitka od 770, nema je, nema ništa. Znači nije samo ovo 886 što je iz bilansa izvučeno iz firmi, izvučeno, kao da neko iz kuće izvuče inventar i sve, nego je i dobit, trećina dobiti, to znači najmanje je tu još 300 miliona dobiti izvučeno, a sa tom dobiti i 10 posto poreza koji pripada narodu Republike Srpske, i zato smo mi sirotinja“, ističe Centar za humanu politiku Mika Nikić.
Odgovorni su kažu iz ovog Centra, prodavci Rafinerije, kontrolne institucije, ministarstvo finansija, poreska uprava i inspektori.
Veliki sistemi poput Rafinerija i Tvornice glinice ne bi smjeli biti prepušteni sami sebi, jer od takvih sistema žive i opstaju mnogi gradovi, ali i građani, ističe narodni poslanik Jelena Trivić.
Mnoge afere potresale su ova preduzeća, a objašnjenja i odgovori na mnoga pitanja izostali su, tvrdi Trivić.
„Nikada nismo dobili jasne odgovore šta se dešava, recimo u Rafineriji nafte Brod, šta se tačno dešava, zašto ne radi Rafinerija, radnici su uvijek dolazili na posao, plate se isplaćuju, ali ne zna se još uvijek kojom računovodstvenom gimnastikom se to uspijeva uraditi, što znači da bi to, ja ne želim biti sad ni revizor, ni finansijska inspekcija, ni policija, ni istražni organ, ali evo samo na oko kada pogledate i neke parametre, znate i vidite da je tu nešto kontroverzno.
To su neki sistemi koje je ova vlast po njihovim riječima uspiješno privatizovala i možda se sad sklonila, kao to je sad privatizovano, mi više s tim nemamo ništa", kaže Trivić.
Ako pitamo premijera Viškovića, Rafinerija ulja Modriča sasvim dobro posluje, a problemi u Brodu uzrokovani su, kaže, ukrajinskom krizom. Čini se da Višković nije upućen, jer ako se uzme u obzir da se akumulirani gubici broje u stotinama miliona maraka, problem postoji.
„Rafinerija ulja u Modriči nema neke posebne probleme, rade svojom dinamikom. Rafinerija u Brodu ima probleme, oni su uzrokovani isključivo, kako mi to kažemo, ukrajinskom krizom ili sukobom između Rusije i Ukrajine, zato što nema dotoka onih sirovina, koje njima trebaju iz Rusije da dođu i da oni mogu da radu svoje poslove.
Oni u međuvremenu prelaze i na utečnjavanje gasa i izgradili su gasovod sa druge strane Slavonskog Broda i odmah da vam kažem, sve obaveze koje Rafinerija imala prema institucijama Republike Srpske iz nekog prethodnog perioda su ispunjene. Oni danas rade sa smanjenim brojem radnika, sa smanjenim brojem poslovanja isključivo iz razloga o kojima sam govorio“, tvrdi Višković.
Nejasan je i razlog privatizacije naftnog sektora u Republici Srpskoj, jer ne rade i prave gubitke, ističu ekonomski stručnjaci. Gubici za Srpsku su veliki, a ekonomisti pitaju zašto se Vlada i resorna ministarstva ne pozabave tim pitanjem.
„U čemu je smisao privatizacije, ako to što ste kupili ne radi. I kako je moguće da se dozvoli da prave gubitke, a da na to, mi koji smo to njima prodali, Republika Srpska, je za stanje potpuno nezainteresovana. To su kapaciteti koji mogu da prave enorman profit, ali ne rade.
Druga stvar je vezana za praktično isisavanje novca, kao što je to bio slučaj u fabrici Birač, kada su Litvanci proizvod koji su proizvodili u Biraču, koji je imao svoju proizvodnu cenu od recimo 350 dolara, a izvozna je bila 400 – 410, oni su prodavali po 250 dolara svojoj firmi u Banjaluci, koja je to izvozila dalje i pare su ostavljali u Litvaniji, na taj način je transferisano preko milijardu KM“, ističe ekonomista Zoran Pavlović.
Dopustiti da gubitak nadmaši imovinu ovih preduzeća, ekonomski je zločin, kažu u Centru za humanu politiku. Ističu da je sve krenuli nizbrdo od same prodaje Rafinerije.
Spas se nazire samo u pravnom pristupu problemu, odnosno izvođenju odgovornih pred lice pravde ali je neophodno sudskim putem naložiti vlasnicima da se vrati izvučeni kapital, kažu u ovom centru.
