Jedno ponavljano objašnjenje, koje vuče poreklo iz gusarskih mitova, zašto neki superjunaci, recimo Dedpul (Deadpool) nose crvene kostime je da njihovi neprijatelji ne bi videli kada su ranjeni.
Jedno ponavljano objašnjenje, koje vuče poreklo iz gusarskih mitova, zašto neki superjunaci, recimo Dedpul (Deadpool) nose crvene kostime je da njihovi neprijatelji ne bi videli kada su ranjeni. Možda je baš zato i košulja našeg i vašeg omiljenog istraživača noćnih mora boje krvi (ili mu se prosto dobro slaže sa crnim sakoom), ali sem na naslovnicama, vi ne biste to znali, jer je ovo crno-beli strip. Ne ulazeći u nadmetanje između crno-belog i kolora koje se već vodi u umetnosti fotografije i filma, u slučaju ovog i drugih masovno produciranih italijanskih stripova, stvar je zaista u ceni i brzini izrade. Što ne znači da autori i publika nisu vapili za bogato kolorisanim izdanjima, ali koja su morala da zadovolje i uslov pristupačnosti.
Baziran na ediciji “Kolor fest” izdavača Sergio Bonelli Editore (koja je startovala 2007.), ingeniozno imenovani “Obojeni program” Veselog četvrtka, u smeloj domaćoj uredničkoj obradi dvojca Dušan Mladenović/Marko Šelić – Marčelo u svom debiju predstavlja najbolje od višegodišnje ponude ovih specijala. Upućeniji čitaoci naravno znaju da je boja u Bonelijevim izdanjima normalna stvar kada su recimo u pitanju jubilarni brojevi serijala, ali je ovde novina šte više nije u pitanju industrijski princip pljusni i teraj dalje, već pravi promišljeni pa zašto da ne, i umetnički relevantan pristup koji daje kvalitet više priči i doživljaju iste. Sa crtežom pak naravno nema rizika, i za ovaj put, a već znamo da je to slučaj i sa svim pričama koje slede, se išlo samo sa proverenim asovima serijala.
Ipak, džaba im sve dugine boje bez dobrog scenarija. I tu se pokazala prednost davanja slobode autorima, koji su se više nego smelo poigravali sa kompletnim konceptom Dilana Doga, imajući u vidu da ove priče nemaju i ne treba da imaju ikakve veze sa glavnim serijalom (ne da se tu nešto epohalno dešava(lo)). Dakle, o čemu se radi?
U uvodnoj priči “Zbogom, Gručo”, elegantno ostareli Dilan, koji sad sa sedim slepoočnicama podseća na Mister Noa juri zombije po apsolutno najdepresivnijoj zamislivoj viziji Londona budućnosti. Ni Dilanovo raspoloženje nije ništa bolje, a u svetu koji hita ka svom kraju i gde Smrt ostaje bez posla da bi prodavala kišobrane (apsurdno) ili taksirala (logičnije), očigledno je da beznađe nije izbor već krajnji ishod svih nas, makar dok ne pređemo u blaženo pravo zombifikovano stanje. “Pegava traka” je pak postmoderna igrarija u kojoj je Dilan detektiv nalik Šerloku Holmsu, u odgovarajućoj epohi, ali ipak bez šešira i lule. Čak je i sama epizoda obrada jednog Holmsovog slučaja, ali sa izvanrednim uplivom fantastike i prelepim preokretom na kraju.
I dalje u prošlosti, ali onoj još davnijoj ostaje i priča “Mračni dani”, koja se teško razumeva bez podsećanja na epizodu 100 redovne edicije. Ipak, Dilan kao tinejdžer je redak prizor, pa makar to bilo i u svetu gde njegov “otac” Ksabaras štancuje zombije a mlađani junak ih nehotice rašiti po svetu... Šteta je što nije elaboriran dalji razvojni put Dilana kao lovca na čudovišta u srednjem veku, koji je dat samo u fleševima, ali kao i druge priče ovde (a sa “Zbogom, Gručo” je to već i slučaj), i “Mračni dani” bi mogli da se šire u neki veći pripovedački okvir.
Bez sumnje je najzabavnija priča “Dvostruki identitet”, o Dilanu Dogu kao geek-u od trideset i kusur godina, koji živi na grbači roditelja, a potrebu za avanturom zadovoljava u pokušajima da uhvati serijskog ubicu na inicijativnu drugarice koju ne uspeva da smuva. U sobi ovog konkretnog Dilana, umesto unikatnih skulptura, sada su tu masovno producirane figurice popularnih filmskih monstruma, umesto bogate biblioteke horor naslova – DVD kolekcija serija, a čuveni model galeona sada zamenjuje maketa Milenijumskog sokola, a tu je nezaobilazna kolekcija stripova i album singlova Lejdi Gage (!?!). Dobro, makar navija za Arsenal. Konačno, i ovde imamo zaista neočekivani preokret koji neću pokvariti.
Kada se podvuče (šarena) crta, ovako promišljena edicija kao što je “Obojeni program” služi na čast izdavaču i priređivačima, i pokazuje kako vitalnost izvornika, ali i umeće da se starim junacima udahne nov dah života. Posle Dilana, u tromesečnom ritmu nas očekuju i Zagor i Teks Viler, i ne mogu ni da zamislim kako će tek oni izgledati u ovakvom vizuelnom ali i scenarističkom konceptu. I jedva čekam da otkrijem!
Pavle Zelić/ HNS
