Aleksandar Šibul je psiholog, teolog, predavač, psihoterapeut, pilot i bajker.
Sa Aleksandrom razgovarala Ljubica Petrović
Padobranac nikada nije želeo da postane, jer kako u šali kaže, samo lud čovek skače iz ispravnog aviona. Vodio je i radio emisiju o duševnim tegobama i problemima. Govori grčki, engleski, ruski i ivrit, a služi se francuskim i nemačkim. Beograđanin je, slučajno rođen u Požarevcu, dok mu je majka bila u gostima, živeo je dve godine u Grčkoj, a u Novi Sad se doselio 1998. godine i ne planira da ga napušta. Ljudi osećaju njegovu otvorenost i zato mu neretko prilaze i u kafićima i traže pomoć i savet. Poznaju ga mnogi, a svojim radom je zaslužio to da se bez sumnje može reći za njega da je gradska faca.
Osećaju moju pristupačnost, da želim da budem prisutan. Dosta vremena sam proveo i po bolnicama, radeći sa ljudima i decom koja su umirala. Strašno je to, ali sam morao da prebrodim taj osećaj, zbog onih koji imaju potrebu. I tokom bombardovanja i poplava sam radio sa ljudima koji su doživeli traumu. Neverbalnom komunikacijom pokažeš da mogu da ti priđu. Nikad se nisam postavio iznad onih koji mi prilaze. Svi su mi jednaki, nikoga ne izbegavam. Treba da rešim problem i zato je fokus na ljudima i problemima, počinje Aleksandar Šibul priču za portal mojnovisad.com.
Kako izgleda bavljenje psihoterapijom u današnje vreme?
Uloga psihologa je uvek lepa. Susrećeš se sa ljudima i pomažeš im da se razviju. To je velika radost, i u današnje, ali i u neko drugo, buduće vreme. Biti psiholog to je human i plemenit poziv. To i ne smatram pozivom, već darom da svoj posao podelim sa ljudima oko sebe. Svi smo svesni činjenice kakav je svet i svako misli da njegovo vreme nosi težinu. Danas, bez obzira na finansijsku situaciju, velika većina ljudi živi u stanovima koji imaju tekuću vodu, toalet, veš mašinu. Ljudi nisu svesni koliko to znači i kako je nekada život bez toga bio težak. Svako vreme zato ima svoju težinu. Pre sto godina ljudi su imali radno vreme od 16 sati. Sada je vreme izobilja, pa i izobilja informacija. Ranije je bilo nekoliko zanimanja, a sada ih je mnogo. Ljudi ne umeju da odaberu zanimanje koje je u skladu sa njihovim darovima. Pasivizirali su se, vezali za medije, izgubili se u mnoštvu ponuda. Gubimo kontakt sami sa sobom. Sve je postalo ospoljašnjeno, sve kao da se dešava drugome. Gledamo mnoge užasne stvari na televiziji i internetu, nesreće, nasilje, pogubljenja i počinjemo da se navikavama na takve informacije, više ne reagujemo na njih, gasi nam se empatija. Usmereni smo ka spoljašnjem svetu, a teško sagledavamo stvarnost. Veoma mali broj ljudi je svestan sebe i svojih postupaka, a još manji broj je onih koji hoće da se bave sobom, da analiziraju sebe i svoje postupke i da tako počnu preobražaj svoje ličnosti.
Ko dolazi na psihoterapije?
Dolaze oni koji misle o životu, koji su odlučili da rastu, razvijaju se, koji tragaju za smislom i identitetom, i naravno ljudi sa različitim psihološkim problemima. Onaj ko dođe, to je osoba koja hoće da se menja, koja hoće da poboljša svoju stvarnost, svoj odnos sa dugima, unapredi svoje odnose na poslu, sa porodicom, decom, prijateljima. Svako vreme nosi svoje breme, a nama je naše najteže, jer drugo ne znamo. Na ljude utiče i ekonomsko stanje. Većina živi od prvog do prvog u mesecu i troši se na goli život. Problem je što imamo želje, koje nastaju pod uticajem marketinga i liberalnog kapitalizma, koji nam nameću ono što nam ne treba. Mladima je to problem, jer su roditelji siromašni i ne mogu da im priušte ono što oni žele, a sada jedan par patika košta kao polovina nečije plate. Pitanje je da li bi ih neko kupovao u Americi, kada bi koštale 2.000 dolara. A patike mogu da se kupe i na pijaci za 800 dinara, ne moraju da budu one od 10.000 dinara. Sistem vrednosti je poremećen, vezan je za “imati”, a ne za “biti”. A filozofija ekonomije je nepoverenje. Mislimo da će nas prevariti osoba sa kojom poslujemo, da će nam nešto biti naplaćeno skuplje, da će nam prodati nekvalitetan proizvod i tako dalje. Poslovni sistem je često zasnovan na lažima i nepoverenju. Pri tome, kod nas ljudi ne mogu da žive od onoga za šta su se školovali. U lokalnom kafiću me služi konobarica koja je diplomirani psiholog. Kolega. Ovde se ljudi bore za golu egzistenciju. Radi se svašta da bi se prehranila porodica. Razvija se krajnji individualizam, tek poneko brine o drugima. Mladi su usmereni na lične potrebe i tako odrastaju. Postali su surovi.
Pre nekoliko godina ste vodili i emisiju na radiju. Da li su ljudi spremniji da govore o problemima, kada im niko ne vidi lice?
Emisija se zvala “Bez ustezanja” i išla je petkom uveče, od 22 sata do ponoći. To je bilo korisno, jer su se ljudi javljali i u program, ali i nakon emisije. Bez predrasuda su govorili o sebi, o problemima koje imaju. I dalje postoji potreba da se tako nešto emituje. Dobijao sam gomile pisama i mejlova posle svake emisije, i do 30 mejlova sa pitanjima. Nekada se dešavalo da slušaju i ne smeju da se jave, ali sebe prepoznaju u tuđem problemu. Ljudi se ustežu, ne otvaraju se lako. Kada se negde prepoznaju i kada to prihvate, na tome može da se radi. Najteže je čoveku da prizna da ima problem.
Da li su psihijatrijski pacijenti stigmatizovani u našem društvu?
Stigmatizacija duševnih bolesnika je svakako prisutna. Zanimljivo je da su u Španiji u okviru eksperimenta, korupciju proglasili za psihološki problem, za patologiju a ne samo kao kriminal. Nakon toga se smanjila korupcija u državi, jer nisu hteli da imaju psihijatrijsku dijagnozu. Mogu da prihvate da su kriminalci, ali ne i da su psihijatrijski pacijenti. A u krajnjem smislu, to je i jeste psihološki problem. Ovde imamo slučajeve da ljudi dolaze na terapije i osećaju se bolje, pa se odvaže da kažu bliskim osobama da im je to pomoglo. Tek kad se otvore svojim prijateljima i to izgovore, čuju da i drugi idu na terapiju, ali su to krili.
Ko su češće pacijenti, muškarci ili žene?
Žene. Više dolaze, jer su introspektivnije, više rade na sebi. Dolaze i muškarci, ali su zatvoreniji, ne žele da drugi misle da su ludi. Nekada me pacijenti mole da o njihovim problemima ne pričam drugim ljudima, a to je stvar etike psihologa da o pacijentima ne priča. Ali se ljudi plaše, ne žele da neko čuje da idu kod psihologa.
Pilotska karijera
Želju da letim sam imao oduvek. Još kao dete. Čak sam i konkurisao na Vazduhoplovnu vojnu akademiju, ali sam odmah odbijen zbog vida. Zato sam počeo da učim letenje još u Beogradu, sa 17 godina, od 1979. do 1981. godine. Na žalost, propali su i privatni i državni klubovi u kojima sam leteo. Leteo sam prvo na jedrilici, a od 2004. godine i na motornom avionu, cesni. Sada mogu da letim samo u Vojki, kod prijatelja.
Mnogi u Novom Sadu Vas znaju kao sveštenika, jer ste bili paroh na Detelinari.
Osnova mog dosadašnjeg života je rad sa ljudima. Najveći uticaj na mene je imao Vladeta Jerotić, koji me je usmeravao ka psihoterapeutskim edukacijama, a veliki uticaj je imao kasnije i vladika Irinej bački. Ali pre toga, rabini Josif Levi i Cadik Danon, koji su bili moji učitelji. Njihovi učenici smo bili sadašnji rabin Isak Asijel i ja. Mi smo tokom 80-ih godina rasli u Jevrejskoj opštini u Beogradu i mnogo smo od njih naučili o Bogu, moralu, smirenju i ljubavi kroz tumačenje Svetog pisma i Talmuda. U sebi nosim jevrejsko poreklo i prva faza mog života vezana je za jevrejsku zajednicu u Beogradu. Teologija me je potom odvela u pravoslavlje, a sada predajem na Protestantskom fakultetu u Novom Sadu. Tu sam kao pravoslavni predavač, asistent na predmetu pastoralne psihologije. Tako sam spojio oba zanimanja. Neophodno je sveštenicima da spoje teologiju i psihologiju. Trebalo bi da budu edukovani u nekom od psihoterapeutskih pravaca jer će im to svakako pomoći u radu sa ljudima.
Koliko dugo ste bili pravoslavni sveštenik?
To je bilo od 1998. do 2006 godine. U to vreme je počela da se gradi crkva na Detelinari. To je bilo vreme nastanka pravih liturgijskih zajednica. Svakog utorka smo imali okupljanja omladine. Organizovana su predavanja, razgovori, koncerti. Bila su to lepa druženja i veoma korisna, to je bila prava zajednica u kojoj se zajedno uzrastalo. I tada sam imao isti pristup prema ljudima. Ljubav i želja da se čuju njihove priče, i to na pravi način, dijalogom, kako bi se pokrenuli njihovi darovi i potencijali. Ne možemo sami da se vadimo iz jame. Mora neko ruku da nam pruži.
Vožnja motorom je stapanje sa prirodom
Motor vozim od 14. godine. Godinama sam bajker i jedan od osnivača kluba “Brothers”. Osnovali smo klub da bismo se družili i putovali, a kada je članstvo u klubu postala obaveza, izašao sam iz toga. Sada sam član “Total toser teama-a”. To je holandsko-srpska ekipa. Vožnja motora je neverovatan osećaj. Stopljen si sa prirodom, nema stakla koje te odvaja od spoljašnjeg sveta, kao u kolima. Osećaj je kao da si na konju. Divan. I jahanje je divno, I njega po malo praktikujem. Na motoru se stopiš sa pejzažom. Vetar čini da se moćnije osećaš. Vidiš lepotu života u njegovoj punini. Što brže vozimo, manje doživljavamo stvarnost. Spora vožnja kroz prirodu je nešto što te spaja sa okolinom. Nisi više posmatač i sam si sa svojim mislima, meditativno je. Mada sam u poslednje vreme više posvećen deci i porodici, nego vožnji motora.
Šta je u životu važno?
Važno je biti otvoren i hrabar. Taj kratak život koji imamo ovde, treba dobro da iskoristimo. Mi u životu možemo da vidimo samo 50 ili 60 ili 70 ili koliko god leta. Ili zima. A to je malo. Treba da budemo hrabri, da se borimo za sebe, da spoznamo sebe i da se ostvarimo kao autentične ličnosti. Da razvijemo darove kroz obrazovanje, a da li ćemo moći da živimo od toga, to je druga stvar. Ako to ne radimo, bićemo nesrećni. Treba biti hrabar da se bude svoj i da se to postigne u drugom i sa drugim, jer ne može čovek sam.
Izvor: mojnovisad.com
